Увод
(део текста преузет из уводног поглавља књиге Древни народ Срби 2 – матични народ ИндоЕвропе)
Према званичној историјској науци, која се темељи на догмама бечко-берлинске школе, Срби су на Балкан наводно дошли у 7. веку, као досељеници са севера или североистока. На први поглед, ова теза делује као бенигна академска претпоставка без дубљих политичких импликација, али њене последице се преливају далеко изван домена историјске расправе. Сама промена историјске парадигме пре и после Берлинског конгреса имала је за циљ фаворизовање германског фактора кроз развој концепта индогерманизма и идеологије о германском аријевском пореклу, као израз тежње Аустрије и Немачке за културном и политичком доминацијом над словенским просторима. У том контексту, било је неопходно потиснути и обесмислити Словене, чије је историјско присуство на територијама централне и источне Европе реметило концепт нове мапе моћи, јер су као аутохтони народи претходили германском експанзионизму.
Интереси Ватикана и германских сила у 19. веку били су дубоко усаглашени у настојању да прошире свој утицај на православни Исток. Док је Ватикан тежио покатоличавању становништва на просторима под утицајем источног хришћанства, Немачка и Аустроугарска су пружале политичку и војну подршку том циљу кроз своју експанзију ка југоистоку. Срби су, као најзападнији православни народ на Балкану, са најдубљим коренима, били прва и најзначајнија препрека на том путу. Ова нова научна парадигма је Грчку и Рим представила као једине носиоце цивилизације, док је простор северног и западног Балкана приказан као касно насељен и културно зависан простор. Таквим приступом створен је идеолошки оквир који је легитимисао верску и политичку доминацију Запада над Истоком.
Међутим, чак и ако занемаримо експанзионистичке интересе Ватикана и Германа и усредсредимо се само на последице одлука о наводном досељавању у 7. веку, као и опште промене историјске парадигме, које су имале и још увек имају на нас, доћи ћемо до следећих закључака:
1. Губитак историјског права на територије на којима живе одувек
Ако се прихвати да су Срби дошли на Балкан у 7. веку, онда се тиме поништава њихово историјско право на територију коју су населили. По званичној историји, такав став имплицира да су се Срби населили на територије које су до тада припадале другим, старијим народима: Германима (који су наводно наследници Гета и Вандала), Албанцима (који су наводно потомци Илира), Мађарима (који су наводно потомци Хуна и Авара), Грка, чије присуство се пројектује у дубоку прошлост, итд. Једноставно речено, у том наративу на Балкану ништа није србско, док сви остали народи уживају веће историјско право на те територије у односу на Србе, који су, наводно, ту последњи дошли. Тиме се делимично и објашњава нетрпељивост тих народа према Србима.
2. Искључење из праисторије: Лепенски Вир, Старчево и Винча
Прихватањем идеје да су Срби на Балкан дошли тек у 7. веку, неминовно се брише свака могућност да имају икакву везу са Старом Европом и најстаријим европским културама као што су Лепенски Вир, Старчево и Винча. Ове културе, настале пре више од 10.000 година, представљају не само археолошко благо, већ и темељ европске цивилизације уопште. Међутим, ако Срби у том периоду нису били присутни на овим просторима, онда се целокупно то културно наслеђе одваја од њихове историјске вертикале и препушта или апстрактном „непознатом изумрлом народу“ или неком од савремених народа коме се то право касније политички приписује.
3.Прекид континуитета са античким наслеђем
Ако се прихвати теза да су Срби дошли на Балкан тек у 7. веку, онда је немогуће поставити историјску везу између Срба и античких народа који су на том простору живели много пре тог периода, иако на ту везу јасно указују антички и средњовековни хроничари. У том случају, Илири, Трибали, Дарданци, Трачани, Мези и други старобалкански народи не могу бити преци и потомци Срба, већ постају потпуно одвојени, нестали или припојени другим модерним нацијама. Такав приступ омогућава да се Илири и Дарданци представе као преци Албанаца, Трачани као историјска основа Бугара, Дачани као претече Румуна, Хуни Мађара, итд. На тај начин, културно и етничко наслеђе антике се систематски одузима Србима и приписује другим, знатно млађим, а често и новонасталим или вештачки конструисаним народима.
4.Искључење са епске и историјске позорнице: Троја
Ако се прихвати став да су Срби дошли на Балкан тек у 7. веку, онда се искључује свака могућност да Троја има било какве везе са Србима, и у потпуности се препушта Грцима, а Тројанци постају део грчког митолошког и историјског корпуса. А о значају Тројанаца и њиховом србском пореклу биће много више речи у наредним поглављима.
5. Одузимање епског наслеђа: Илијада и Одисеја
Прихватање тезе да су Срби дошли на Балкан тек у 7. веку неминовно води до закључка да творци епских спевова Илијаде и Одисеје не могу бити Срби. Као и у случају Троје, тако и ови спевови се аутоматски приписују Грцима. Међутим, ако се узму у обзир веза са србском епском традицијом, сачувана предања, лексика, структура стиха, топоними и митолошке матрице, види се да Илијада и Одисеја носе обележја србске, а не грчке традиције.
6. Отимање историјских личности: Александар Велики
Ако се прихвати наратив о досељавању Срба у 7. веку, онда се потпуно искључује могућност да је Александар Велики био Србин и да је његово царство, које је обухватало већи део тадашњег познатог света, било србско. У том случају, Александар и његова династија постају саставни део грчке националне историје, а његово царство се дефинише као грчко, упркос историјским чињеницама које указују на језичке, војне и културне разлике између старих Македонаца и Хелена, о чему сам детаљно писао у првом тому ДНС (Древни народ Срби).
7. Брисање србског владарског наслеђа: римски и ромејски цареви
Ако се прихвати претпоставка да су Срби на Балкан дошли тек у 7. веку, онда постаје немогуће било какво повезивање србског народа са римским и ромејским царевима. Тиме се унапред искључује могућност да су бројни владари рођени на територији данашње Србије или у њеном непосредном окружењу, попут Константина Великог, Диоклецијана, Јустинијана, били србског порекла. Уместо тога, ти владари се или проглашавају Романима у политичком смислу, или се етнички везују за неке друге народе, иако су њихови географски и културни корени дубоко уткани у тло које је традиционално србско. Укидањем староседелаштва и континуитета Срби се своде на народ без своје државне историје, без легитимитета и без учешћа у обликовању европске цивилизације.
8. Прекид династичког континуитета: Немањићи без царског порекла
Ако се прихвати да су Срби дошли на Балкан тек у 7. веку, онда свака веза средњовековне србске династије Немањића са римским и ромејским царевима постаје немогућа, па се читав наратив о њиховом царском пореклу проглашава за мит. Тим приступом се поништавају традиционална предања, родослови, хронике и хагиографије које су вековима истицале духовну и крвну повезаност србских владара са царским коренима из доба Рима и Ромеја (Византије).
9. Ускраћивање раног хришћанског идентитета
Ако се прихвати став да су Срби дошли на Балкан тек у 7. веку, онда се истовремено искључује могућност да су примили хришћанство још у апостолско доба, од ученика самог Христа. У том случају, сва сведочанства о деловању апостола Павла на територији Далмације, као и ранохришћански центри попут Сирмијума, постају потпуно одвојени од србског културног и етничког контекста. Овим се Србима ускраћује не само континуитет вере, већ и дубоки историјски темељи србске цркве.
10. Србски језик без права гласа
Ако се прихвати став да Срби долазе на Балкан тек у 7. веку, онда се тиме унапред поништава могућност било каквог дубљег језичког утицаја србског језика на старе цивилизације попут грчке и латинске. Бројне сличности у основама речи, граматичким структурама и коренским елементима између србског, старогрчког и латинског упућују на далеко старије и дубље везе, које је могуће објаснити само ако се прихвати да је србски или прасрбски језик био међу најранијим говорима индоевропског простора.
11. Пресечени корени: Срби без писма, вере и знања
Ако се прихвати теза да су Срби дошли на Балкан тек у 7. веку, онда се самим тим поништава сваки могући континуитет у развоју знања, вере и писмености на тлу које је србски народ одувек насељавао. Такав приступ сугерише да Срби нису били творци, већ искључиво примаоци туђих културних и духовних достигнућа, да су писмо добили од Грка, веру од Римљана, државност од Византије, а знање као милостињу ‘цивилизованијих’ народа.
12. Народ без сећања: предања проглашена митом
Ако се прихвати да Срби нису староседеоци Балкана, већ дошљаци из 7. века, онда сва она дубока предања која србски народ чува од антике, постају обична народна фантастика, производ „бујне маште“ без историјског утемељења. На овај начин се народна свест о својој прошлости потпуно дисквалификује, а културна меморија потискује у домен фолклора. Међутим, управо та предања о Немањићима као потомцима царева, о тројанском пореклу, о св. Апостолима, о св. Илији, о римским царевима и др. носе у себи трагове великог историјског памћења, које превазилази оквире писане историје.
Германско-ватиканска одлука о наводном досељавању Срба на Балкан носи још многе импликације, а овде смо навели неке од најзначајнијих.