Да би ова тематика била разумљива и читаоцу који се историјом не бави стручно, корисно је најпре уредити један јасан „временски речник“: низ основних појмова који служе као оријентири, да бисмо знали о ком раздобљу говоримо, какве изворе можемо очекивати и шта уопште значи када кажемо да је нешто „старије“ или „млађе“ у дубокој прошлости. Историјска наука, археологија и сродне дисциплине деле време по великим променама у начину живота: када људи почињу да живе у сталним насеобинама, када уводе земљорадњу и сточарство, када савладавају металургију, када настају државе, писмо и књижевност, када се појављују писани извори, итд.
Најшири оквир је праисторија, период пре писаних извора. У праисторији о прошлости сазнајемо пре свега из археолошких налаза: насеља, гробова, керамике, алата, оружја, остатака хране, трагова обраде земље и сл. Праисторија се, по правилу, дели на камено доба и метална доба. Камено доба обухвата најдужи део људске прошлости, када су главни алати били од камена, кости и дрвета. Оно се даље дели на старије камено доба, средње камено доба и млађе камено доба.
Старије камено доба, односно палеолит, почиње пре око 2,6 милиона година и представља најдужи период људске прошлости. То је време најранијих људских заједница, ловаца и сакупљача, који су живели у непосредној зависности од природе, кретали се за храном и користили једноставна оруђа од камена, кости и дрвета.
Средње камено доба, односно мезолит, почиње после завршетка последњег леденог доба, приближно око 10.000. године п.н.е. То је прелазно раздобље између старог начина живота ловачко-сакупљачких заједница и новог начина живота који ће се развити у неолиту. У мезолиту људи још увек не живе као прави земљорадници и сточари, али се све више везују за одређене просторе, боље користе речне токове, риболов, лов и природне ресурсе, а понегде се јављају и прве седелачке или полуседелачке заједнице. Зато је мезолит нарочито важан као доба постепеног прелаза, прилагођавања и сложеније друштвене организације. Управо у тај оквир спада и култура Лепенског Вира, која показује да су у Подунављу већ у овом раном раздобљу постојале изузетно развијене заједнице са сталнијим насељима, особеном уметношћу, култом и уређеним животним простором.
Млађе камено доба, односно неолит, од око 6.500. године п.н.е. на простору Балкана, представља једну од највећих прекретница у људској историји. Неолит није само „млађе“ камено доба по времену, већ пре свега нови начин живота. Људи тада у много већој мери прелазе на земљорадњу и сточарство, подижу трајнија насеља, производе храну, развијају грнчарство, израђују керамику, усавршавају камене алате и стварају сложеније облике заједнице. За разлику од мезолита, где човек још претежно користи оно што му природа непосредно даје, у неолиту он почиње да природу систематски обрађује и преобликује. Зато се неолит често сматра почетком новог цивилизацијског пута. У тај временски оквир спада култура Старчева, као једна од најранијих неолитских култура на простору Балкана.
Из неолита се постепено прелази у бакарно доба, од око 4.500. године п.н.е., често називано и енеолит или халколит, када се поред камених алата јавља и употреба бакра. То је увелико већ доба Винче и важан праг који означава почетак прве металургије и технолошког развоја. Након тога следи бронзано доба, од око 3.000. године п.н.е., време када се бронза, легура бакра и калаја, широко користи за оружје, алате и украсе. Бронзано доба је период ширих трговачких мрежа, контаката на великим удаљеностима, раста друштвене хијерархије, али и првих већих сукоба. Потом долази гвоздено доба, од око 1.200. године п.н.е., када гвожђе постаје доступније и практичније за масовнију производњу алата и оружја, што често прати настанак већих политичких целина, утврђених насеља и сложенијих облика организовања.
Са појавом писаних извора улазимо у историјска раздобља у ужем смислу речи. Антика, од око 8. века п.н.е., јесте период старих цивилизација Медитерана и ширег европског простора. После антике, падом Западног римског царства, долази средњи век, од 5. века н.е., једно дуго раздобље у коме се мењају државе, границе, верски и културни оквири, развијају се нови облици друштва и писмености, а извори постају бројнији, али и разноврснији: повеље, хронике, житија, законици, записи путописаца, материјални остаци градова и манастира.
Нови век, од краја 15. века, означава период који следи након средњег века и у европској традицији се често повезује са великим преокретима: јачањем држава, развојем штампе, великим географским открићима, променама у економији и науци. Савремено доба, од почетка 20. века, јесте најближи део прошлости, у којем постоји огроман број извора, од архивских докумената до штампе, фотографија и дигиталних трагова.
Јасно дефинисани временски периоди нам омогућавају да сложенија питања о пореклу, континуитету и културним утицајима разматрамо у одговарајућим временским оквирима и у датом контексту.